SUPozoidni šalter (Pančevo)

by fiskesays

Postoji taj neki šalter, SUPozodini, na kom se pazare formulari. Razni: zahtev prvi, uverenje drugo, ili nešto treće. Radi do 14h. Tako makar piše. Radno vreme, ali i sva logika ovog sveta, trebalo bi da su garant da do 14h imaš fore da kupiš ono što ti je potrebno. Ali to nije (bio) slučaj sa pančevačkim SUPozodinim šalterom.

Mesto događanja, dakle, SUP Pančevo. Petak, 28. Februar.

Dođem u 16 do 2. Stigao bih ranije, ali nisam, jer sam čitav dan jurcao po gradu, vadeći razna dokumenta. Imam, sudeći po natpisu koji istačinje radno vreme, još 16 minuta da izvršim transakciju u trajanju od 5 sekundi. Stižem  zadihan ali i radostan jer mi je 16 minuta dovoljno da formular kupim i na drugom šalteru ga predam, odnosno dobijem to što mi treba. 16 minuta, u nekom normalnom, produktivnom sistemu, predstavlja večnost. Prekjuče se uverih da u ovom našem ne mora da znači nista. Makazama odsečenih 16 minuta. 16 minuta bez. Radno vreme, pa ko u to još veruje?

Image

13:45. Stojim ispred šaltera za prodaju formulara. Ispred mene neka žena, cupka, žuri joj se. Pitam je gde je prodavac, da li je možda izašao da telefonira, ili ga je možda zasvrbela bešika. Dobijam odgovor kog sam se pribojavao: “Ne znam”. Vidim koliko je sati: 15 do 2, i to da sam u problemu.

13:47. Pristiže stariji gospodin. Pita ženu i mene, koji uredno buljimo u prazan šalter, i sada već zajedno cupkamo, sinhronizovano nervorni, gde je prodavac i kako da dođe do formulara. Odgovaramo mu izrazom lica koji podseca na Munkov Krik. Priključuje se cupkanju. Raspitujemo se kod zaposlendnih u SUP-u, sa drugih šaltera, da li znaju gde je nestao prodavac. Očekivano, pojma nemaju.

13:50. Vidim da čekamo Godoa. Odlazim ka šalteru na koji treba da dođem sa formularom koji ne mogu da kupim.

“Dobar dan.”

“Dobar dan.”
“Potrebna mi je potvrda o prebivalištu, da li možda na bilo koji način možete da mi je izdate?“

“Treba ti formular.”
“Koji ne mogu da kupim. A moram da izvadim potvrdu danas. Da li možda kod sebe imate formular?”

“Ne ne, to kupis na šalteru u uglu. To ne prodajemo mi, već privatnik.”

“Koji nije na radnom mestu, u radno vreme. Postoji li neka alternativa?”
“Žao mi je, ne.”

13:52. Psujem. U sebi.

13:53. Odlazim do šaltera na kom se prodaju formulari, ne znam zašto, jer znam da se prodavac neće pojaviti.

13:54. Pokusaću ponovo na šalteru za izdavanje.

“Opet ja, vreme mi ističe, moram da izvadim potvrdu danas.”
“Ne mogu da Vam pomognem. Treba vam “zahtev”, to je formular koji ne prodajemo mi već privatnik. Žao mi je.”

13:55. Gori mi pod nogama. Ruke mi vezane, u čvor, mornarski. Davim se u besmislu. Cupkam nervoznije, zarobljen, skoro pa poražen. Šalter za prodaju formulara je tu, pretpostavljam da su tu i neki formulari. Tako blizu, a tako predaleko.

SUP, dom tih silnih policajaca. Neumesno da je da se šunjam i zavučem, nekako, sa one strane šaltera, i formulare maznem. Ali pomisao zvuči nekako super. Ukrasti, baš tu, bas sada, pravedno je. Legitimna krađa. Pritom: avantura. Kao da postoji neka druga opcija? Shvatam da moram da postanem lopov, jer druga opcija ne postoji, ali i da to zapravo želim, jer je a) pravedno i b) interesantno. Ne pamtim, inače, da li sam ikada išta ukrao. Moguće neku čokoladicu, ili žvake, kada sam imao 13, 14, ili 15 godina, na nekim basketaškim pripremama. Ne sećam se konkretnog akta, ali ne isključujem mogućnost da se tako nešto možda desilo.

13:56. Ja, lopov. Činim pravu stvar, tako nešto bi valjda izustio Gibonni. Pojavljujem se, nečujno, sa one strane famoznog šaltera. Ima tih nekih par desetina centimetara, kuda možeš da se provučes. Gomile papira. Tražim one koji su mi potrebni. Ima ih 4. Elegantno ih preuzimam i požurujem ka šalteru za izdavanje potvrda.

13:57. Ja, Robin Hud. Ispostavlja se da se da je u SUP-u , pored one žene i onog gospodina, s početka priče, još nekoliko osoba kojima je potreban isti papir. Žena me pita da li imam 2 papira viška, dajem joj komad, da odštampa, u najbližoj kopirnici, svima kojima je potreban. Vraća se sa dodatnih 5 primeraka. Oduševljenje. Ostale takođe dajem onima kojima su potrebni. Red na šalteru za izdavanje.

14:02. Dobijam potvrdu po koju sam došao. Odlučujem da bi isksutvo trebalo da podelim, što upravo činim, i kako bi valjalo akcenat staviti na dva problema.

Poblem prvi: nepoštovanje radnog vremena. Naravno da to ne sme da se dešava. Da dođes na vreme i izvisiš. Ali ako se već to desi, i ti zbog tuđeg propusta ne predaš dokumet koji moraš da predaš – šta onda? Tužis SUP? Tužis tog X privatnika? Ko nadoknađuje štetu?

Problem drugi, sistemski, veći: zašto pišiljivi papir prodaje privatnik, a ne SUP? A ako već prodaje privatnik, zašto bas taj? Ko je, kada, i na koji način odlučio da baš ta neka osoba ima tu fenomenalnu mogćnost dilovanja papira? Konkretno: neki obični papir naplaćuje recimo 50 dinara. Papir koji ga, odštampan, košta pola dinara. Evo, ja bih isti taj papir prodavao za 3 dinara. Ili čak 2. Građanima bi više odgovaralo da ga ja prodajem, jeftinije, nego taj neki privatnik X. A ako već mora da košta 50 dinara – a ne mora – zašto ga ne prodaje SUP, vec je to pravo delegirano? Neka se dnevno proda  recimo 100 komada. 100 puta 50 = 5 hiljada. Zašto tih 5 hiljada ne ide SUP-u, već u privatni džep? Pritom, teško da uz papir dobiješ nešto što bi moglo da liči na fiskalni račun. Izgleda da je u pitanju klasičan srpski ekonomski model burazerske ekonomije, koji svoju moć crpi iz javno-privatnih “partnerstava”.

P.S.

Bilo bi dobro da ovaj tekst pročita neki novinar, po mogućstvu istraživački, i pozabavi se SUPozoidnim “partnerstvima”, preko kojih neko, verovatno nezasluženo, ubira lovu.

Advertisements