16. mart – od 1 do 18 (iliti: kako vidim izbornu ponudu?)

Kako, dakle, vidim sutrašnji glasački listić?

Pod izbornim rednim brojem jedan: Koalicija oko Srpske napredne stranke. Glasaćete za naprednjake, odnosno Acu Mesiju, Omnipotentnog, Najvećeg, Najmoćnijeg, ukoliko volite da gutate velike velike velike (tri puta velike; nije greška) laži. I ukoliko ste spremni da svojim glasom podržite odlazak čitave zemlje u jedan džep. Naravno, i ukoliko od naprednjaka očekujete posao. U tom slučaju, na biralište ćete povesti i čitavu familiju. Tadić je na prošlim izborima, čini mi se, ponavljao: “Posao ne može da čeka.” Ove godine tu igru igra PPV.

Pod izbornim rednim brojem dva: Koalicija SPS-PUPS-JS. Ukoliko verujete da Palma može da dovede Betovena u Jagodinu, ili ste penzioner, pa ste nakačeni na PUPS-ovu vrpcu, ili mislite da je Ivica “Prvi glas Srbije”, i da je to od izuzetnog političkog značaja.

Pod izbornim rednim brojem tri: DSS. “Ukoliko znate kome verujete”, odnosno ukoliko ste identifikovani sa najdosadnijom političkom figurnom u zemlji (a i šire), i ukoliko Vam srce kuca u trotaktnom ritmu KO-SO-VO, Vaš izbor biće Vojislav Koštunica, u narodu poznatiji kao “koštunjavi”.

Pod izbornim rednim brojem četiri: LDP. Ukoliko smatrate da je vreme da Čeda zajaši fotelju. Glasanje za LDP, pritom = glas Vučiću. Pogledajte samo kako Kurir u poslednje vreme miluje Čedu; Kurir miluje one koji se žvalave sa Vučićem, to Vam je valjda jasno. Možda je vreme za veliku političku romansu? Jedan od hashtagova: Fidelinka.

Pod izbornim rednim brojem pet: SVM. Ukoliko ste Mađar(ica), ili Vam je recimo baka Mađarica, Vaš izbor će, dabome, sasvim legitimno, i logično, biti opcija koja se politički zalaže za interese mađarske nacionalne manjine u Srbiji.

Pod izbornim rednim brojem šest: SRS.  Ukoliko želite i Kosovo i Rusiju, vašu divnu dvokraku ljubav ujediniće srspki radikali.

Pod izbornim rednim brojem sedam: URS. Glasanje za najvećeg od svih parazita. Jeste maher, i tačno je da ume. Da se uvek snađe, i politički profitira na uštrb građana. Mađioničar, čije trikove plaćamo svi.

Pod izbornim rednim brojem osam: Lista “Sa Demokratskom strankom za demokratsku Srbiju”. Glasanje za Demokratsku stranku je glasanje za organizaciju koja je izgubljena u svemiru, nikad bezidejniju, politički ustajalu i neprovetrenu, koja se poziva na “stare adrese” jer joj ništa novo ne pada na pamet.

Pod izbornim rednim brojem devet: Dveri . Ukoliiko ste “Dverijanin”.

Pod izbornim rednim brojem deset: SDA Sandžaka – dr Sulejman Ugljanin. Ukoliko znate o čemu se tu radi, i u tome pronalazite nešto zanimljivo.

Pod izbornim rednim brojem jedanaest: Boris Tadić. Prelazak žutog u zeleno. Glasanje za Tadića = glasanje za Vučića, ali i smrt Demokratske stranke. Takođe, ujedno i glas za “lepo upakovano ništa”, koje je nekada bilo moćno a sada je mlitavo i više ne toliko lepo. Glasanje za jednu formu, tromu, izlizanu, naboranu, koja čeka da se ušunja u Vučićevu vladu, koja je promenom farbe pokušala da se prepakuje u naprednom smeru.  U suštini: glasanje za prevaru.

Pod izbornim rednim brojem dvanaest: Treća Srbija. Ako vam se ne dopada Prva, a ni Druga, odabraćete Treću. Srbiju.

Pod izbornim rednim brojem trinaest: “Crnogorska partija – Josip Broz”. Znak pitanja.

Pod izbornim rednim brojem četrnaest: “Lista nacionalnih zajednica – Emir Elfić”. Znak pitanja.

Pod izbornim rednim brojem petnaest: “Dosta je bilo – Saša Radulović”. Ministar privrede u ostavci. Pokušao nešto, kao ministar, naišao na otpor. Odlučio da napusti vladu. Suprotstavio se Vučiću. U poslednjih mesec dana počeo da okuplja volontere i, kako kaže, krenuo u pohod protiv parazitskog sistema.

Pod izbornim rednim brojem sesnaest: Koalicija građana svih naroda i narodnosti (RDS – SDS). Znak pitanja.

Pod izbornim rednim brojem sedamnaest: “Patriotski front – Dr Borislav Pelević”. Ukolik Vam se dopada ovo “front”. Šta god.

Pod izbornim rednim brojem osamanaest: “Partije za demokratsko delovanje – Riza Halimi”. Znak pitanja.

Zaključke ne bih izvlačio. Odlučite sami.

SUPozoidni šalter (Pančevo)

Postoji taj neki šalter, SUPozodini, na kom se pazare formulari. Razni: zahtev prvi, uverenje drugo, ili nešto treće. Radi do 14h. Tako makar piše. Radno vreme, ali i sva logika ovog sveta, trebalo bi da su garant da do 14h imaš fore da kupiš ono što ti je potrebno. Ali to nije (bio) slučaj sa pančevačkim SUPozodinim šalterom.

Mesto događanja, dakle, SUP Pančevo. Petak, 28. Februar.

Dođem u 16 do 2. Stigao bih ranije, ali nisam, jer sam čitav dan jurcao po gradu, vadeći razna dokumenta. Imam, sudeći po natpisu koji istačinje radno vreme, još 16 minuta da izvršim transakciju u trajanju od 5 sekundi. Stižem  zadihan ali i radostan jer mi je 16 minuta dovoljno da formular kupim i na drugom šalteru ga predam, odnosno dobijem to što mi treba. 16 minuta, u nekom normalnom, produktivnom sistemu, predstavlja večnost. Prekjuče se uverih da u ovom našem ne mora da znači nista. Makazama odsečenih 16 minuta. 16 minuta bez. Radno vreme, pa ko u to još veruje?

13:45. Stojim ispred šaltera za prodaju formulara. Ispred mene neka žena, cupka, žuri joj se. Pitam je gde je prodavac, da li je možda izašao da telefonira, ili ga je možda zasvrbela bešika. Dobijam odgovor kog sam se pribojavao: “Ne znam”. Vidim koliko je sati: 15 do 2, i to da sam u problemu.

13:47. Pristiže stariji gospodin. Pita ženu i mene, koji uredno buljimo u prazan šalter, i sada već zajedno cupkamo, sinhronizovano nervorni, gde je prodavac i kako da dođe do formulara. Odgovaramo mu izrazom lica koji podseca na Munkov Krik. Priključuje se cupkanju. Raspitujemo se kod zaposlendnih u SUP-u, sa drugih šaltera, da li znaju gde je nestao prodavac. Očekivano, pojma nemaju.

13:50. Vidim da čekamo Godoa. Odlazim ka šalteru na koji treba da dođem sa formularom koji ne mogu da kupim.

“Dobar dan.”

“Dobar dan.”
“Potrebna mi je potvrda o prebivalištu, da li možda na bilo koji način možete da mi je izdate?“

“Treba ti formular.”
“Koji ne mogu da kupim. A moram da izvadim potvrdu danas. Da li možda kod sebe imate formular?”

“Ne ne, to kupis na šalteru u uglu. To ne prodajemo mi, već privatnik.”

“Koji nije na radnom mestu, u radno vreme. Postoji li neka alternativa?”
“Žao mi je, ne.”

13:52. Psujem. U sebi.

13:53. Odlazim do šaltera na kom se prodaju formulari, ne znam zašto, jer znam da se prodavac neće pojaviti.

13:54. Pokusaću ponovo na šalteru za izdavanje.

“Opet ja, vreme mi ističe, moram da izvadim potvrdu danas.”
“Ne mogu da Vam pomognem. Treba vam “zahtev”, to je formular koji ne prodajemo mi već privatnik. Žao mi je.”

13:55. Gori mi pod nogama. Ruke mi vezane, u čvor, mornarski. Davim se u besmislu. Cupkam nervoznije, zarobljen, skoro pa poražen. Šalter za prodaju formulara je tu, pretpostavljam da su tu i neki formulari. Tako blizu, a tako predaleko.

SUP, dom tih silnih policajaca. Neumesno da je da se šunjam i zavučem, nekako, sa one strane šaltera, i formulare maznem. Ali pomisao zvuči nekako super. Ukrasti, baš tu, bas sada, pravedno je. Legitimna krađa. Pritom: avantura. Kao da postoji neka druga opcija? Shvatam da moram da postanem lopov, jer druga opcija ne postoji, ali i da to zapravo želim, jer je a) pravedno i b) interesantno. Ne pamtim, inače, da li sam ikada išta ukrao. Moguće neku čokoladicu, ili žvake, kada sam imao 13, 14, ili 15 godina, na nekim basketaškim pripremama. Ne sećam se konkretnog akta, ali ne isključujem mogućnost da se tako nešto možda desilo.

13:56. Ja, lopov. Činim pravu stvar, tako nešto bi valjda izustio Gibonni. Pojavljujem se, nečujno, sa one strane famoznog šaltera. Ima tih nekih par desetina centimetara, kuda možeš da se provučes. Gomile papira. Tražim one koji su mi potrebni. Ima ih 4. Elegantno ih preuzimam i požurujem ka šalteru za izdavanje potvrda.

13:57. Ja, Robin Hud. Ispostavlja se da se da je u SUP-u , pored one žene i onog gospodina, s početka priče, još nekoliko osoba kojima je potreban isti papir. Žena me pita da li imam 2 papira viška, dajem joj komad, da odštampa, u najbližoj kopirnici, svima kojima je potreban. Vraća se sa dodatnih 5 primeraka. Oduševljenje. Ostale takođe dajem onima kojima su potrebni. Red na šalteru za izdavanje.

14:02. Dobijam potvrdu po koju sam došao. Odlučujem da bi isksutvo trebalo da podelim, što upravo činim, i kako bi valjalo akcenat staviti na dva problema.

Poblem prvi: nepoštovanje radnog vremena. Naravno da to ne sme da se dešava. Da dođes na vreme i izvisiš. Ali ako se već to desi, i ti zbog tuđeg propusta ne predaš dokumet koji moraš da predaš – šta onda? Tužis SUP? Tužis tog X privatnika? Ko nadoknađuje štetu?

Problem drugi, sistemski, veći: zašto pišiljivi papir prodaje privatnik, a ne SUP? A ako već prodaje privatnik, zašto bas taj? Ko je, kada, i na koji način odlučio da baš ta neka osoba ima tu fenomenalnu mogćnost dilovanja papira? Konkretno: neki obični papir naplaćuje recimo 50 dinara. Papir koji ga, odštampan, košta pola dinara. Evo, ja bih isti taj papir prodavao za 3 dinara. Ili čak 2. Građanima bi više odgovaralo da ga ja prodajem, jeftinije, nego taj neki privatnik X. A ako već mora da košta 50 dinara – a ne mora – zašto ga ne prodaje SUP, vec je to pravo delegirano? Neka se dnevno proda  recimo 100 komada. 100 puta 50 = 5 hiljada. Zašto tih 5 hiljada ne ide SUP-u, već u privatni džep? Pritom, teško da uz papir dobiješ nešto što bi moglo da liči na fiskalni račun. Izgleda da je u pitanju klasičan srpski ekonomski model burazerske ekonomije, koji svoju moć crpi iz javno-privatnih “partnerstava”.

P.S.

Bilo bi dobro da ovaj tekst pročita neki novinar, po mogućstvu istraživački, i pozabavi se SUPozoidnim “partnerstvima”, preko kojih neko, verovatno nezasluženo, ubira lovu.

Zašto ću da glasam za Radulovića?

Na prošlim parlamentarnim izborima glasao sam za Odri Horn. U to vreme gledao sam Tvin Piks. Bio sam, dakle, jedan od onih 4.19 odsto koji su svoj listić ofarbali u belo. Koji su na izbore izašli, ali nisu imali snage da sebe slažu da postoji neka izborna lista koja ima smisla, odnosno politička opcija sa kojom  je moguće identifikovati se, a ne zašlajmariti zdrav razum.

Šta se dešavalo nakon tih parlamentarnih izbora?

U nekom momentu, Tomislav Nikolić pobeđuje na predsedničkim izborima. Umesto da zagospodari državom, gubi stranku. Caru Borisu, naglo, spada carska kruna. Vlada, umesto, dogovorena, žuta, postaje napredna. Rađa se PPV. Potezima najspretnijeg baletana, savršeno politički plešući, na steroidima promišljenih političkih poruka, vođen marketinškom logikom, uz pomoć medijske mašinerije,  raste. Ne dešava se ništa (dovoljno) napredno. Rekonstrukcija. Vladi pristupaju neki novi ljudi: “Neki novi klinac”, sa Jejla, vuderkind, verovatno marketinški najpogodnijeg imena na svetu (Lazar – Srbin, kosovski; Krstić – prizvuk hrišćanstva), šašavi i mnogima simpatični Ivan Tasovac, s frizurom nakačenom na struju, i Saša Radulović, neki čika, bloger, uspešni preduzetnik, koji je do CNN-a stigao kao preduzetnički uspešna osoba, dakle osoba koja pravi pare, a ne osoba koja pravi probleme.

U nekom momentu, Saša Radulović kreće da radi ono što bi trebalo da je posao svakog ministra – predlaže sistemska rešenja i ispred partijskih i kojekakvih drugih pogubnih interesa postavlja zahteve zdrave budućnosti.

U nekom momentu, Saša Radulović postaje neprijatelj. Onih kojima reforme ne odgovaraju.
Mediji počinju da ga kasape. Bezobzirno. Usled nemogućnosti da reforme sprovede, napušta vladu.

U nekom momentu, nakon što se povukao i identifikovao Aleksandra Vučića kao vrhovnog kočničara reformi, Saša Radulović odlučuje da izađe na izbore. Osniva udruženje građana “Dosta je bilo – Saša Radulović”, s namerom da pokuša da učini ono što mu u vučićevoj Vladi nije bilo dozvoljeno. Da sprovede neohodne reforme.

Zašto ću, dakle, da glasam za Radulovića?

Zato što je zaista dosta. Parazitskog sistema. Partokratske agonije. Bajki za laku noć.  Politički besmilenih marketinških driblinga. Ničim zasluženih privilegija, na uštrb svih nas.  Dokazano nesposobnih i za suštinske reforme nezainteresovanih političkih lidera. Zato što ljudi kojima je okružen nisu tajkuni vec univerzitetski profesori.

Zato što Siniša Mali, partijski  megafon, bez pardona može da izgovori ordinanardnu budalaštinu: “Insistirao je na nekim zakonima, poput zakona o stečaju, koji bi u budućnosti samo osigurali neku njegovu ulogu, poput stečajnog upravnika.”

Zato što PPV svoje gostovanje na Pinku pomeri, samo da bi se emisija poklopila sa Radulovićevim gostovanjem u Utisku nedelje.

Zato što postoje ti neki fini, pošteni i ozbljni ljudi, kojih uopšte nije malo, koji su zapostavljeni i politički zaboravljani,  koji nemaju svog političkog predstavnika i koje političari iz dana u dan vređaju. Zato što na predstojećim izborima postoji kandidat vredan moga glasa.